Prije dugo vremena, dugo vremena sam se zabavljala sa jednim likom. Kao i ja, i on je bio i dobar i loš. Nekada simultano, nekada konsekutivno dobar i loš. U tom velikom komadu mog života, najprije i najradije se sjetim naših zajedničkih pauza za ručak u ćevabdžinici Galatasaray. To si bili naši najmirniji momenti. U periodima krvljenja, tada bi nastupilo primirje. Ručali bi u tišini ili pristajali na ćaskanje. Tokom tih ručkova, najlakše bi se otvorili jedno drugom, podmazani mesom i opijeni lukom. Mnoge, bitne, istine izgovorene su na neudobnim klupicama, za pleh stolovima. Pribiližavali bi se jedno drugom ili bi se odaljavali, uz konstantu ukusnog ćevapa. Ljubav na usta ulazi jeste sarajevski ćevap.