Moram priznati. Drago mi je i krivo mi je, istovremeno, što ova mlađarija nema pa izgleda imalo stida. Jučer sam naletila na starije tinejdžere ili mlade odrasle šta su već, dok duvaju iz onih mini aparatusa, besramno uživajući i nimalo ometeni mojim strogim korakom i moralnim kah-kahom. Nisu mogli sačekati ni mrak da padne a već se opustili. Sve sa punom kesicom trave, pored njih na klupi. Opušteno bačena k'o da je kifla. Jedva sam odoljela potrebi da im ispričam kako je nekada, kada sam ja bila njihovih godina, policija redovno patrolirala i po njima najopasniji su bili upravo konzumenti trave. Lovili su ih kao da su dajverdženti. Sve druge nelegalne radnje, bile su sporedne. Danas sam naletila na starije tinejdžere ili mlade odrasle šta su već jer ja nit’ vidim dobro nit’ znam odrediti godine, u klinču u parku. Nije baš bio dan ali nije bila ni noć. Tačno sam im čula zube kako se sudaraju. Malo sam glasnije progovorila sa svojim košetačem u nadi da ću im prekinuti uzmah na konto moje ljubomore ali, klinč je nastavljen moglo bi se reći povećanim intenzitetom. Kao da su spoznali dragocjenost strastvenih momenata i činjenice da će im doći kraj. Okrenula sam glavu ugledavši njegov jezik koji se kao Meg uvaljuje u njeno uho. Kakav danak neiskustvu. Elem, zaboli ih i blago im se.