Ubiše ova neuravnotežena raspoloženja. Dane provedem pumpajući si elan, nagovarajući se da dernek nije završen i da dobroga ima još. Na momente, da najbolje tek dolazi. Energija skoči, zujim k'o luda, sve stignem i sve se može. I onda, sruš. Dovoljna je sitnica da mi izbistri vid i baci u horizontalu. K'o onaj matriksov padajući, zeleni program, negodovanja poklope pejzaž. Ništa, ba, nije u redu a kamoli super. Kako će mi biti dobro ako nekome ili skoro svima nije dobro oko mene. A ono što dolazi, sigurno nije dernek. Zatvorim se u kutiju preispitivanja svakog detalja. Valja sada opet uz merdevine, nagovarati se na superišku ne bi li ušićarila još koji lijepi dan do narednog pretis lonca. A vi, kako ste? 🙂