Moja veš mašina i ja imamo dug i komplikovan odnos. Uzeli smo se prije nekih 20-ak godina, dok sam se kućila i opremala. Vrijeme je da se rastajemo ali, kad’ pomislim na nju onako odbačenu na deponiji, srce mi se skupi. Ili, tobejarabi kako je neko na dijelove rastavlja. Ipak je ona meni učinila mnogo. Ona se trese k'o ja kada govorim u javnosti. Anksiozna je, pa je moram držati da ne odskoči kod komšije dok centrifugira. Snaga koja je potrebna da se zadrži na mjestu nije zanemariva. Prebacim se preko nje kao da je branim od napadača. Kondicione pripreme su mi potrebne da uključim mašinu jer znam kako će biti. Jaukaće i skakutaće i odskakati će. Dežuraću sa tabletom u ruci, gledati neki film, očkujući njen krik. Za njen rahatluk, uključujem je samo jednom sedmično. Njoj za dušu, nabavila sam onu mini veš mašinu za dnevne upotrebe. Eno ih, dvije, stoje jedna pored druge. Barem velika sestra više nije usamljena i ima s kim da se igra. Velika sestra je raštimana, blijeda i iskorištena. Mala je sva rumena, jedva na okupu nekim slabim ljepilom. Dvije napaćene mašine i jedan neurotični organizam.