Relativno vodim računa o svom zdravlju. Eto, nešto mi se poživilo. Baš me zanima dokle će i šta će Majli Sajrus i ko će biti najbolji teniser 2076, pa da onda rahat otkucam.

Relativno vodim računa o zdravlju, jer ne mislim da i sa čim treba pretjerivat’. Npr. pojedem jabuku, a odmah potom pojedem doner. Naposljetku, dobar apetit je znak zdravlja.

Idem i na ovaj fitnes. Ne da bi neko drugi imao šta vidjeti jer, taj je trajekt potonuo. Dobro je vježbati na konto opće snage a i klikera. Može biti jedan, ali da je tehničar.

Tražila sam sebi salameta u mnogim džimijima. Međutim, nigdje se nisam osjećala udobno na konto bliceva selfija i nekakvih paničnih pogleda ljudi. Ne odmjeravaju te ljudi da bi te odmjerili, u svrhu formiranja potencijalnog zadovoljstva, već nekako u strahu da nisi slučajno nešto neđe u nečemu bolji.

Znam, znam, generalizujem. Ali, sa razlogom. U jednom reputativnom fitnes centru ljudi su se toliko auto-islikavali da se stvorila atmosfera crvenog tepiha. Meni je drago da ljudi sebe vole, ali nisam uspjela upratiti svrhu. Da li su fitnes selfiji potebni u svrhu dokazivanja ispravne upotrebe sredstava fitnes stipendije? Da li radi dokazivanja alibija? Zapravo, čemu? Dok se ljudi međusobno odmjere, dok poprave frizure i dok se islikaju ne ostane baš nešto vremena za tog nekog fitnesa. Nije mi to neko motivirajuće okruženje. Mene motiviše stid od drugih ljudi koji naporno rade.

Napokon sam našla oazu fitnesa bez nekih jačih psihičkih poremećaja. Tako dva puta sedmično pomalo umrem ali, znam da sam živa jer mi čeona vena vidno i osjetno pulsira. Redovna vježba je preduslov za redovno cuganje.

Kao prilog tekstu – ovako se to radi: