Nakon prvog dana kulturne egzaltacije i noćnog lumpovanja, drugog dana Firence sam se sva mamurna i dehidrirana uputila u Uffizi Muzej. Kao potpunom pojmanemamcu, svaka slika i svaki kip su me oduševili. Da Vinči, Mikelanđelo, Botičeli…šta da vam kažem, u momentu bude i previše.

Prvo gledaš, pa čitaš šta gledaš, pa kontaš jel'ti se sviđa ili ne, pa ponovo gledaš. U svom tom gledanju i čitanju, postaješ žedan i gladan i piški ti se i hoćeš da prilegneš. Pa onda slikaš, pa kontaš što slikaš slike, pa kontaš da imaš na internetu sve slike, pa kontaš budalo jedna gledaj a ne slikaj. Onda donosiš neke zaključke. I tako to.

Ono što brzo postane jasno a ja, na primjer, nikada nisam razmišljala o tome je da su slike u stvari bile neki PR alat. Kao najjasniji medij, crkva i bogati su naručivali slike da informišu nepismene ili da se pohvale nečim. Npr. napokon se udala ili dobio sam sina ili ovako su Isusa…

Pored svih italijanskih genija, meni su se najviše dopale slike holandskog umjetnika Gerrit van Honthorst-a kojeg su zvali Gherardo delle Notti. Šema svjetla i tame njegovih slika baš maze potisnutog psihopatu. Ima neke fantastike i nekog horora u njegovima slikama, dva meni najdraža žanra.

Nakon Uffizi estetsko-emotivnog tobogana, otišla sam do Ponte Vecchio iliti Starog mosta. Dakle, prva asocijacija mi je most u Volantisu iz Game of Thrones. Samo sa modernijim fasadama. Prilikom stupanja na sam most, bila sam zapahnuta mirisom love. Već tradicionalno, na Starom mostu su draguljarnice, zlatare ili šta već. Originalno, tu su bili mesari. Tu dolaze kešom opterećeni ljudi da kupe zaručnički prsten ili pozlaćenu pertlu, šta ja znam.

Iznad tih drangulija je prolaz čiju je izgradnju naručila porodica Mediči kako bi se bez rizika prebacivali iz jedne palate u drugu. Pametno, za vrjeme luka i strijele.

I na ovom mostu, kao i na men’ se čini svakom drugom, su počeli kačiti one ljubavne katance pa je zaljubljena pičuladija opteretila konstrukciju. Naravno, u neka doba su pobacani ali vidim da ih je ponovo pozamašan broj. Ne može se opštinom protiv hormona.

Nakon Starog mosta, malo sam lutala. U Firenci se ne možeš izgubiti, sve i da hoćeš. Na nogu je nekako sve. Ali se može šetati i da bude lijepo. Lijepa je Firenca. U nekom pozitivno-romantičnom stilu. Namjerna je to kreacija finih umova, što je vrlo brzo potpuno jasno. Malo ašikuješ sa istorijom, malo sa izuzetnim kreacijama, malo sa torbama i cipelama, sa sendivičima i kapućinima, sa policijacima. Onda se vratiš, sav izašikovan, davinčovan i poletan. Lijepa je Firenca.