Nekada sam mislila da smo svi pravi posebni. Svako od nas da je pahuljasta jedinica kristaliziranih specijalnosti. Mislila sam da smo svi rodjeni dobri dok nas ne pokvare slomljena srca i raznovrsna odbijanja. Mislila sam da svi nad glavom nohamo dugu pa da nam samo bijes ne da da vidimo cup zlata tu ispred nosa. Medjutim, sada vise to ne mislim. Sada sam vise na onoj strani smatranja da smo pravo najebali sa ovim razumom. Znamo da smo evolucijski komad dijela zrna pijeska i da cemo, uglavnom, uciniti nista od znacaja. Nekako smo svi isti u tom bivanju komada dijela zrna. Meni je to ok. Nemam ja nista protiv ni privremenosti ni kratkorocnosti ni bivanju komada dijela zrna. Ne znam kako ljudima nije muka od upiranja da dokazu svoju posebnost a nidze je. Nisi poseban/posebna, nisam posebna, niko nije poseban. Pita me haverka neki dan: jel’ Arhimed grcki bog? I on je zaboravljen. Prema tome, opusteno u anonimnost.