…proslava nove godine. U Tajlandu. U aprilu. Njima nova godina počinje 13. aprila. Ostali neka se slikaju. Slikala sam se i ja. Na Songkranu. Dobar je to dernek bio. Ne vjerujem da će se pričati. Bilo bi zatvora. Bankoške mahale pune ljudi. Bilo je i puno stranaca, uglavnom šokiranih faca. Običaj je da se ljudi međusobom zalijevaju vodom. Ne znam baš kako je ovaj običaj evolvirao. Vjerovatno je originalni običaj bio oprati ruke ili nešto tako jednostavno, a onda ljudi k'o ljudi od toga napravili belaj. Nije to zalijevanje ono malo, neko pospe čašu vode za tobom. Ljudi su nosili vodene topove. Američki turisti su se dali prepoznati jer su imali najveće vodene mašinke. Pa ti ne stereotipuj. Svi plešu, mokri, alkoholizirani i seksualizirani. Neki su se i seksali. Onako, pred svima. Muško-žensko, žensko-žensko, muško-muško, muško-žensko-muško, transgender-muško-žensko, transgender-transgender… Moj bošnjački moralni kompas je imao nekoliko napada histerije u sukobu sa mojim brižljivo njegovanim “bez osuda” stavom. Lično, stigla sam se i zaljubiti i odljubiti te sam otišla sa derneka mokra k'o popišana. Sutradan sam otišla u jedan budistički hram, da vidim. Jedan budistički monah me zalio po faci. Okrenula sam se kako ne treba valjda. Kaže on meni – ovo je blagoslov. Kažem ja njemu – ovo je voda u facu.