Ne lakiram nokte. U stvari, lažem. Nalakirala sam ih jednom…nekada u srednjoj školi. Ta sedmica lakiranih noktiju mi nije baš ostala u najboljem sjećanju. Nisam mogla naći aceton, pa sam gulila lak tupim nožem. Niti prva niti posljednja loša odluka. Lakirani nokti nisu išli uz kanistere. I u ratu se vodilo računa o stilu.

Volim da su mi nokti uredni i sređeni. Kratki i jasni. Bez rizika deranja kože i raznih tkanina. Ne ljubim kritikovanje, posebno stilskih izbora drugih, ali van je dometa mog konta potreba za volverinskim noktima sa gliterom u disko stilu. Ne mogu da prepoznam estetsku i praktičnu vrijednost. Da li će se potencijalni otimač tašne zaplašiti ili se zaista može samoodbrambena tehnika bazirati na noktima? Da li dečki osjete posebnu želju za dodirom oštre, šarene ruke? Da li se može češljati dugim noktima? Da li se sir i suho meso mogu nabadati manikiranim prstićima i ako da, koliko je to sanitarno?

Ipak, pod napadom krize srednjih godina i potrebe za obaranjem samonametnutih granica, nalakirala sam nokte. Crvenim lakom. Ima crvenih boja odnosno nijasni crvene pedeset pa ne znam tačno koja crvena. Sinoć sam gledala neki dokumentarac o Projektu Menhetn i uz gledanje lakirala nokte kako bi se zaštitila od mentalne nuklearne zime.

Lakiranje noktiju. Totalno industrijski proces sa nazivom koji podsjeća na industrijski proces. Pretvaramo totalno funkcionalni keratin u šarene fleke u iracionalnom estetskom procesu. Al’ eto, nalakirala sam ih. Eto ih, crveni su sada.

Jutros sam se probudila precizno utvrdivši da mi je ruka utrnula. Ugledavši je, a ne osječajući je, sve sa onako crvenim noktima, Evil Dead scenario je protutnjao kičmom. Nekoliko sam sekundi intenzivno očekivala da će me ruka šćepati za vrat ili iskopati oči. Okuražila sam se po ugledu na Khaleesi i hrabro otrčala u kupatilo da se umijem i eliminišem lak. Moja ruka je ponovo moja. Sve je, opet, dobro.