Ono o čemu bih ja sada najradije kukala su ujedi komaraca. Rizici komaraca de Miljacka nisu jednaki ujedima nilsko-gigantskih te ne izazivaju malariju, ali su mnogo dosadni i češke. O tome bih najradije da kukam. Međutim, Igra Tronova po ulicama, kafićima, školama i kućama ne da. Šta je zajedničko Sarajevu i Pjesmi leda i vatre? Silovanje djece? Da. Satiranje nedužnih i slučajno prisutnih? Da. Redovni obračuni po nasumičnim lokacijama? Da. Borba za odvajanja te pripajanja? Da. Zato sam prestala da gledam seriju Igra Tronova i posvetila se izgradnji mišića i tehnikama samoodbrane te bacanja na lijevo i na desno pa i skokovima u vis. Jer, nikada se ne zna šta može zatrebati. Vidim i priznajem da se većini ljudi iskreno živo jebe kako je drugome i da li nekome uzrokuju fizičku ili/i psihičku patnju. Mogu zazivati alaha, boga ali šejtan i đavo plešu i pjevaju ledu i vatri u njihovim glavama. Tu je ta vječita pjesma. Al’ eto, može biti i gore. I dole. Nije da se ratuje. A i sretni smo sa komarcima. Mene su, u Egiptu, prije par godina komarci napali tako agresivno da sam ispuštala zeleni gnoj popraćen groznicom. Nisu ovi naši tako loši. Naši životi vrijede komarcima, kako bi nas sisali što duže i u što većem broju. Taj rezon bi trebali usvojiti i naše državno i entitetsko plemstvo. Te nas malo pripaziti u smislu minimalne sigurnosti i kvaliteta života.