Sarajevo je učestalo vikendom pusto. Svi idu na planinu. Žele da skijaju, žele da udišu čisti zrak. Žele sunca. Počesto i ne znaju da li je na planini sunčano. Smogovska kamuflaža tajnu čuva sve do odgovarajuće nadmorske visine. A i mrsko raji, prije polaska, web kameru gledat’ pa kontant: jel’ oblačno ili je rezolucija loša.

Današnji dan, u gradu, je lijep i ugodan. Većina dana nije. U prosjeku, 3 dana od 90 su ugodni i dišljivi. Lično, preferiram 87 zagušljivih dana od planinske avanture. Posao je to. Valja se saobraćajnim haosom dobaciti do planine. Valja naći parking. Valja, onda, hodat’. Po snijegu. Često blatu. Valja tražiti slobodno mjesto za šta popit’ i šta pojest’. Valja se onda ispozdravljati, jer su svi na planini – od raje iz osnovne škole do vazda ljutog doner majstora iz komšiluka. Valja praviti ljubazne face za njihovo potomstvo. Valja se sudarati skijama. Valja se, onda, saobraćajnim haosom vratiti u grad.

Sve to, jer su nekada tektonske ploče odlučile povratiti planine oko Sarajeva. To nije moj problem. Mene niko nije pit’o. Da jeste, sada bi se šetala po Sarajevskoj Rivijeri