Spavam sest sati dnevno tacka.tackica. Ponedeljak, subota…nije vazno. Spavam sest sati. To disciplinovano spavanje se, navodno, desava kako hjuman odmice sa godinama. U proslosti aktivnijeg zivota, spavanje je bilo histericno. Hvatala sam nekoliko sati nocu, ostalo sam pokusavala nadoknaditi poslijepodnevnom dremkom. Dakle, dvokratno sam spavala. To poslijepodnevno spavanje radjalo je najludje snove. Vjerovatnije je da sam se tih snova sjecala zbog trzanja iz REM-a. To je bilo. Sada nije. Najcesce. Danas mi se omaklo. Uljuljala me ova kisa i sendvic iz Metropolisa koji se zove Cadillac. Haj’ ti ne uzmi sendvic koji se zove Cadillac. Posljedica je bila dvosatno komiranje. Sanjala sam horor. Sto nije neobicno. Hororom nisam bila direktno ugrozena. U snu sam bila posmatrac. Pratila sam pet svojih prijatelja kroz njihovu agoniju u nekoj ukletoj kuci. Ganjali ih demoni, duhovi i svasta nesto. Nasli su skroviste u nekom podrumskom pola razvaljenom zidanom bunkeru. Kako se to cesto desava u hororima, ljudi se skrivaju na najnelogicnijim mjestima i nikada blizu izlaza. Aktivno sam se ukljucila, nesto prije svitanja u snu. Prisla sam svojim prijateljima, koji su redom sklupcani plakali naslonjeni na niski zidic neskrovista. Nisam im pokazala izlaz, nisam ih tjesila, nisam donjela olovne sipke ili neko slicno oruzje protiv duhova. Nisam pomogla ni na koji nacin. Ono sto sam uradila…pa…slikala sam ih mobitelom. Da. U snu. U horor snu u kojem su moji prijatelji izlozeni izuzetnim monustrumima i cekaju kraj, odlucila sam da je to izuzetna prilika za fotografisanje. I da, postavila sam sliku na fejsbuk.