Moj pristup voznji slican je pristupu koji primjenjujem ostalim jednostavnim i komplikovanim aktivnostima. Ono u cemu sam losa, proganjam kroz film. Dakle, nema zanra koji mi je stran. Zastupljenost zanra u mom dnevnom rasporedu, direktno je proporcionalan manjku stvarne vjestine. Anime na stranu, filmovi u kojima vjestina voznje dominira radnjom draga su poslastica. Vracajuci se na moju specijalnu rutinu, odlucila sam da voznja ne bude dio dnevnog sadrzaja. Uredno sam polozila vozacki, nekada puno davno, i disciplinovano dozvolu cuvam u novcaniku. Proces kalkulacije rizika doveo je do racionalnog zakljucka da se voznja ne isplati. Nastojim da odrzim minimalnu vjestinu kako bi bila spremna za vanredne situacije ali, rizik jednostavno nije vrijedan koristi. Odsutni pjesaci, depresivni dani unutar i izvan lima, lose organizovana saobracajna mreza, slaba infrastruktura, opsesivno-kompulsivni otpor pojasu i preferencija upotrebe mobitela tokom voznje sire populacije navodi na taj jednostavni zakljucak. Nije u pitanju strah za sopstvenu sigurnost koliko za tudju. Moj oprez ne garantuje oprez drugih ucesnika u saobracaju. Sama pomisao da bi se, i bez moje krivice ali uz moje ucesce, nekome nesto lose moglo dogoditi… pa, recimo da bi ostatak mog postojanja bio moguc uz nesto jace od leksilijuma. Ali, kompenziram kroz film. Odlucim tako luftati, pobjeci u kino i pogledati film Rush. Recimo da sam kompenzirala nesto vise od odsustva voznje. Odlucnost James Hunt-a da profura kroz zivot kao meteor kroz odabir profesije i nacina zivota, fantasticno je ozivljena kroz fantasticnog Krisa. Racionalni pristup mehanickom ekvivalentu rodea bez klauna primjenjen je, naravno, od Austrijanca Laude. Sukob avanture i kalkulacije, apetita i dijete, postaje rivalstvo skroz super smjesteno u Formulu 1. Naravoucenije: manje se zajebaji, duze ces zivjeti ali ces manje guziti. Nisam sigurna da je smanjenje rizika vrijedno koristi.