Enciklopedija moje smotanosti dopunjena je sa jos jednom figurom potpune nespretnosti i prostorno-vremenske neuskladjenosti. Pravo se lose grlim. Ne znam da odmjerim. Razlicito se grle ljudi koji se nisu dugo vidjeli, nije im bas nesto posebno drago sto se vide, a nekako se eto trebaju zagrliti jer je red zato sto su izvlacili jedno drugo iz mora u Orebicu 1998. godine nakon popijene flase tekile. Razlicito se grle rodjaci, tetke, amidze. Razlicito se grle bivsi. Razlicito se grle kolege na poslu nakon godisnjeg. Razlicito se grle tekuce simpatije. Razlicito se grle ljudi koji su nizi a razlicito oni koji su visi.Sve su to razliciti tipovi zagrljaja. Kod mene je sve to isto…izuzetno neprijatno. Svaki zagrljaj mi skrati zivot od sramote. Cinjenica je, svela sam ih na minimum. Grlim samo kada moram. Bas, ono, kada sam satjerana uz zid pa nemam kuda. A onda ruke lete tamo-vamo. Nos mi zavrsi u necijem dzepu od kosulje ili usisava perut. Nekada pojedem malo kragne. Nekada poljubim neciji vrat i to bas onaj vrat koji nikako ne bi trebala niti zelim poljubiti. Lafce cesto jos potapsem po ledjima, k'o da ih podrignem, a jaranice pomazim. Sve suprotno od onoga sto bi trebala i zelila da uradim. Zagrljeni cesto ostaju zbunjeni, pomalo osramoceni, brzinski se okrenu oko sebe u nadi da nista nije vidjeno i protresu glavu da zaborave. A jos ako je red poljubiti nekoga u obraz…OMG…strasno i horor. Top lista fobija: 1. klovnovi (sirijusli), 2. zagrljaji i pusice.

XOXO