Trebalo mi je dugo vremena suociti se sa onim sto se desilo. Ne samo da je dogadjaj sokirao bliznje vec je prouzrokovao zemljotres cijelog sistema moga bitisanja… od misica pa sve do jetre…od koske do uterusa.
Prosli su mjeseci od tog nemilog dogadjaja, a ja se jos uvijek oporavljam. Nema sapuna koji moze oprati stid. Nema te psihoterapije koja me moze natjerati ne da zaboravim, vec da sebi oprostim.
Naime, prije nekoliko mjeseci tokom projekcije filma Eat, Pray, Love…zaplakala sam. Bilo je to svega nekoliko tihih suza ali, obiljezile su me zauvijek. Moji prijatelji su obzervirali okolinu u dosadi, te uhvatili taj strasni trenutak. Prije nego sam shvatila sta se desava, emocija me izofirala. Drustvu je, cini se, taj momenat realizacije suze pao teze nego meni. Sok se brze smiruje kod sok-primatelja vec kod sok-uzrocnika. Hitro su snimili okolis u nadi da niko nista nije primjetio, osim njih. Drustvo je jedna slatka ekipa. Svasta mogu izdrzati, tolerisati, odnjegovati ali ne i suzu u oku povodom ekranizacije pasta-filozofije.
Pomenuto je otvorilo nekoliko pitanja. Zasto sam plakala? Zasto je film snimljen? Zasto je knjiga napisana?
Kako svako svoju brigu brine, mene je suza nasekirala. Da se vratimo par koraka unazad. Knjigu sam gotovo popljuvala a nikada je procitala nisam. Da, priznajem, sudila sam je po koricama. Ako riba ima za putovanja, riba ima i za lijeka. Lijek je opravdanje sopstvene sebicnosti. Nekako mi se cini lako upoznavati sebe dok imas svo vrijeme na raspolaganju za upoznavanje lazanja i plaza. Sa te spiritualne potrage za samim sobom i naukom ljubljenja samostalnog sebe, ona se vratila udata. Iz pomenutih napomena skontah da se radi o licemjerju umotanom u licemjerje umotanom u cijenu. Valjda je trik upoznati sebe bez bjezanije, u svakodnevnici donosenja svakojakih odluka i bez prinosenja ljudskih zrtava sopstvenim furkama.
Sto sam, onda, plakala? Izvukla sam ja par polu-opravdanja koja su jos gora od istine. Istina je da sam toliko zeljela nacepiti Javier Bardema, a istovremeno shvatila da se to nikada nece desiti. E ako to ne zasluzuje suzu…
Treba ti topli muški zagrljaj.
jok, tebi treba :)))))
E, pa da mi masnice ostanu…
Tebi treba dat 100 marona.
(sad ti reci da meni treba :D)
mislim da svim ljudima dobre volje treba dat 100 marona 🙂
i ja tako pustih suzu za violante placido u il americanu 🙂
ps. btw, slazem se da samootkrivanje ima smisla samo pod presingom svakodnevnih obaveza. ideje o sebi kreirane u izolaciji pojebu se netom po povratku u zivot
meni nije problem suzu pustiti u svakom trenutku i bez ikakvog razloga
zato ne brini ti si bar imala film da se vadiš 😉