U nasem tranzitnom drustvu….ups…oprostite….drustvu u tranziciji, tranzitujemo od manjih supaka do velikih supaka. Od mini mini kukavica do gigantnskih. Od malih robova onoga sto se pretvaralo da je veliki i human sistem uredjenja drzave, do velikih robova malog kapitalizma. Dovoljno je posmatrati red u banci. Mali robovi sistema vracanja kredita u svrhu nepokretnosti i pokretnosti. Za sve ti treba dozvola. Za putovanje, odmor, tetovazu…O promjenama da ne govorimo. Ne talasaj, gladovacemo. Ako ces se fatat’ kamena, bolje se s istim pukni po glavi.  Administrativne zabrane, trajni nalozi, kuporpodajni ugovori, laminat, americki plakari, flat screen, jakne, kaputi, kosulje, dzemperci, kablovska, adsl…Potrebna je revolucija samo da rucicu proguras kroz mulj imashtine. Okrenes se oko sebe, neki ljudi fakat nemaju sta da jedu, neka djeca fakat nemaju sta da jedu. Nemaju sanse. Oni cak si ne mogu ni priustiti san da sviraju poput Hendrix-a ili caskaju sa Hemonom. Panika te osamari dok kazes jebiga, smatras se sretnim i brojis blagoslove. Ljubomorno posmatras one iz familija novih para koji nemaju tih briga te ublehare oko tebe. Imaju hrvatske vakve-nakve pasose te obiljezavaju rodjendane po Londonu. Mi, mali robovi sistema kredita podrzavamo familije novih para placanjem raznoraznih poreza dizajniranih bez naseg uticaja kako bi oni mogli obiljezavati rodjendane u Londonu. Pa jos akcize, na ono malo sto me vadi. Jos im moram placati jebene akcize na cugu koja mi pomaze da jedan dan u sedmici zaustavim maraton u glavi, instant dodjem sebi od ludila stresa cudesnoga svijeta privatluka. Samo malo da smirim zivac i stid. Samo da ga mogu pogledati u oci i barem se pozdraviti kada bude odlazio. Samo da mogu si priustiti ono nekoliko rijeci preko zabrane. Jer, ne bih trebala. Sta jebeno ne bi trebala!? Jebes celibat. Ne umanjuje poresku osnovicu.

Napomena, iz pojma drustvo iskljucujem ubice, silovatelje i uopste nasilnike. Za njih postoje zatvori da ih se iz drustva izoluje. Mislim, u nekim kulturama.