Iako lagano izlazim iz izolacije, i dalje najbitnije momente mojih dana cine knjige, filmovi i TV. Zadovoljavam razlicite potrebe pomenutim tako da uopste nisam sjebana. Cak sto i vise, uzivam. Malo rada, malo druzenja, malo artistike i pop kulture i sve je dobro. Zivot cine male stvari. Uskoro ce i ta inspiracija da se nesto veliko napravi. Veliki kolac, veliki dzemper, veliki djuvec ili, pak, nova teorija trgovine. Polahko. Da misli ne ubiju pamet.

Ono sto mi bas prija je LONG WAY DOWN. Naravno, nimalo spontano kako je majstorski predstavljeno, ipak je uzivancija za one koje od avanture dijeli i novac i vrijeme i hrabrost i svakojake druge okolnosti, kako olakotne tako i otezavajuce. Dvojica glumaca koji od djetinjstva gotive motore, na nagovor producenata, krenu na put oko svijeta. Na motoru, ponavljam. Nekoliko kamera (ili jedna, nisam sigurna) ih prate dok producentski tim putuje odvojeno. Evropa, Azija, Afrika, Sjeverna Amerika. Odozgo prema dole. Kako naziv hoce reci. I srecu ljude, staru raju, pa im zene i djeca ceke prave (u civilizaciji, naravski)…Pa ima tu i malcice politike, i ekoloskih predavanja i lekcija iz automehanike i, ono, svi smo isti samo malo razliciti. Bas lijepo. Dvojac nekad’ umoran i nikakav, nekad’ pun energije, pa se smiju, pa zaplacu, pa svasta jedu, pa padaju sa motora, pa se dive krajoliku, pa spavaju na kamenju. Bas ne moraju ali, zele. Nije da nemaju love za aviona i hotela. S vremena na vrijeme, upoznaju likove koji su si okrenuli zivot krecuci na obilazak blizeg i sireg komsiluka ili se relocirali recimo iz Skotske u Juznoafricku Republiku. Pa ono, otvorili restoran ili hotel i neki drugi ugostiteljski poduzetak. Eto, recimo, da i ja pozelim slicno. Moram prvo izganjati vizu za Grcku pa da bi dosla do konzulata Juznoafricke Republike. Potom, na razgovoru, trebam reci razlog: "Zelim se preseliti u Juznoafricku Republiku kako bi pokrenula ugostiteljski biznis". Predvidljiv rezultat, ne…Da ne pominjemo tri pasosa koja bi mi trebala za vize ako bih se odlucila na motoru obici jednu trecinu onoga sto je glumacki dvojac sa pola pasosa prosao.
Svakako nemam ni motor, niti ga znam upravljati, niti imam love a i starci bi mi se brinuli pravo.

Necu se cesljati nekoliko dana, niti brijati ispod pazuha, pokupicu kakav kamencic, ukinuti TV i na podu svome, nekoliko sedmica onesiscen, cu da spavam. Pristavicu CD zvukova Serengetija. Ko kaze da se mora kretati kako bi se putovalo.