Od avgusta 2002 do avgusta 2008 samo je jedan jezik dodirivao moj. Samo jedan u 6 godina. Hocu jasnije reci, od svoje 25 godine pa do 31 ljubila sam se samo i iskljucivo sa jednim deckom koji sada mozda jeste a mozda i nije muskarac.

Nista strasno, nikakva zrtva po mnogima. Koliko je dugogodisnjih brakova i parova sa duzim stazom jednojezicnosti. I ja kazem. Nista strasno.

Moze biti, doduse, kada svoja usta treba otvoriti drugim jezicima. Kada ovaj dugogodisnji odluci jezikovati tudja usta.

Mjesecima sam tvrdila: jebo jezik koji moj nije. Ali, pokazalo se teskim za ispostovati. Jer, ljudsko sam bice. Sto jezika nemam, trebaju mi barem dva. Ne treba mi tudji jezik za pricu. Treba mi za druzenja. Jer, moj jezik je usamljen a voli da se mazi. Ne treba mi tudji jezik da petlja, kotrlja lazi i glupa obecanja. Treba mi za neverbalno-oralna zadovoljstva koja je samo jezik sposoban proizvesti.

I tako, sinoc, prihvatih poklon. Otvorih se drugim jezicima. K'o sto me nekada bez daha ostavljao uvod Zvjezdanih staza sa maglicama, zvjezdama i enterprajzom tako sam danas bezdasno sretna sto sam presla taj prvi korak procesa na kraju kojega ce moj jezik zaboraviti svog dugogodisnjeg prijatelja. I, bijase dobro.

Ogroman korak za mene, nikakav za covjecanstvo.