Subote prosle, usudih se ja uputiti u italijanski bjuti salon. Usudih, te podigoh sve para sto sam imala na racunu znajuci da ce biti knap. Otvorih pagine gialle i nadjoh nesto u blizni. Kontam ja, ovo je Italija – trazim bjuti salon – ne mogu da fulim. Ovo je Italija – gdje su svi u konstantnom stanju njegovanja. Ovo je Italija – zapadna Evropa – folovi – golovi. Odem ja te se prepustim depilaciji. Dvije zene, nema price, odmah se bacise na posao. Jedna dere lijevu, druga dere desnu nogu. Depilacija prodje zadovoljavajuce, brzo i bezbolno. Bijah zadovoljna u tom trenutku. Onda, hajde nokte da sredim. Kontam…jednom se zivi…Brzo prodje i ja shvatih da bih bolje izgrizla manikuru vec sto je to ova odradi. Nokti su izgledali kao da sam iskopala svoj put do salona iz sredista planete zemlje. Vec sam ja ljuta kad’ dodje na red frizer. Udjoh ja u prostoriju dodjeljenju frizeraju kad’ tamo n'akav dedo sa lulom. Pomislih, u svojoj naivnosti, dos'o i dedo malo da se sredi kad’ baksuz…on frizer. Cupao je on tako mene satima. Sa nekakvim cesljem koji je izvukao iz dzepa svojih stogodisnjih hlaca. Cesljem iz musolinijevskog vremena. Cupa tako on mene i zali se kako ne moze da mi osusi kosu. Mozda zato sto je fen stariji od njega. Mozda zato sto on, jadan, treba uzivati u svojoj penziji zaradjenoj prije dvadeset godina.  Mozda jer mu se ruke tresu kao meni tokom skorog mamurnoj jutra sto zaradih sa litrima spritza i sedam tekila. Ipak treba znati kada stati.
Dodje racun a ja umalo da povratim. Bas sam sa mrznjom platila taj racun. Potom sam otisla u drugi salon da popravi stetu koju mi nacini dedo. Dedino djelo je previse licilo na rane sezdesete zapecacene sa tri litra laka za kosu. Manje bih platila da sam kupila kartu za Sarajevo i odradila sve pomenuto i to mnogo dobro.
Nije zlato sve sto sija.
Jebes ‘vake probleme.