Vjerujem u pozitivno i neophodno nasilje. Smatram da je nasilje neophodno i pozitivno kada je usmjereno prema nekome ko je pravo bezobrazan, kada je u pitanju zasluzena kazna, kada je u pitanju samoodbrana (ili je to samo samoodbrana a ne i nasilje, da li je nasilje koristeno u samoodbrani uopste nasilje ili samo samodobrana, hmmmmm), kada je u pitanju samaranje arogancije i prema nekome ko mene (ovo je sada personalno licno) stalno nesto gurka.

Kada me neko nepotrebno gurka (znaci, moze se raditi o situacijama u javnom prevozu, redovima u marketima, supermarketima, zelenarama, bankama, trafikama, opstini …. situacijama u kojima se red moze formirati) to me zaista ispizdi, znacajno. Musko mi se moze prislanjati samo ako to ja zelim. Zensko mi se moze prislanjati samo ako ne moze da stoji na svojim nogama. U suprotnom, udaram. Ono, kako da kazem, udaram. Nekada je u pitanju samo blago grebanje laktom a nekada je u pitanju mnogo zesci udarac nogom dok, jednom prilikom, nisam ukljucila u glavu u glavu taktiku. Nekada se pravim blesava i pogledam protivnika iznenadjenim i pokajnickim pogledom te slegnem ranima. Nekada jasno stavim do znanja da je udarac bio namjeran i da ce jos da ih slijedi ukoliko se, izmedju nas, ne formira zdrava distanca.

Gore pomenuto opisuje naivne situacije koje ne rezultiraju traumom. Ozbiljnije prestupe ozbiljnije sankcionisem, prirodno. Ili, zeljela bih da ozbiljnije sankcionisem.

Sta da kazem, neke zenke placu pred izlogom MaxMara-e, ja placem pred izlogom prodavnice oruzja (sportskog doduse ali, namjena – shnamjena / ili – nije za ono za sto je namjenjeno vec za ono za sto je sudjeno)

Ne bjezim od nasilja niti se stidim svojih nasilnickih poriva. Jer, opravdano je i jer ne zelim.

Svi mi, dobri ljudi, bi se trebali ujediniti u nasim pozitivnim i neophodnim nasilnickim potrebama te i ih usmjeriti prema negativnim i suvisnim nasilnicima. Ako bi to ucini, do godine 2020 nasilje bi bilo potpuno u rukama dobra.