Evo, upravo me popustio zamah citanja raznih blogova. Kada mi vrijeme dozvoljava (ako je suho i toplo) nastojim procitati sto vise. Ne zato sto imam vremena sa kojim ne znam sta bih, vec sto me zanima sta pisu neki blogerasi. Prosto mi je uzivancija.

Ne pitam se zasto pisem blog. Pisem zato sto mi se pise. Prosto. Vjerovatno u svrhu podsjecanja na neke dozivljaje, dogadjaje. Zaboravna sam. Eto, da znam sta mi se desavalo. Narocito ne razmisljam zasto drugi pisu svoje blogove. Stvarno ne vidim svrhu. Mogu biti samo zahvalna blogerasima na toj odluci.

Veceras, u napadu citanja, primjetih ponovo (malo-malo pa je tu) postove na temu: ima li sta da valja na ovom blogu, joj svi blogerasi isto pisu, nikakve raznolikosti, dosadno, joj kada vidim naziv  bloga na pocetnoj strani vec znam sta ce da pise…..i tako ta kuknjava ide i ide.
Ne shvatam.
Prvo, da li blogerasi pisu blogove u komercijalne svrhe? Da li postoji potreba za zastitom potrosaca bloga pa se razmislja i zamislja i komentarise o kvalitetu istoga? Da li blogerasi pisu takve postove jer nemaju sta drugo napisati? Da li se smatraju blogoelitom? Onda idite pa napravite si superbloger.ba ili cezarblog.ba pa se sastanite tamo. Nema nista jednostavnije od odluke: ako mi se ne cita, onda necu citati, ako mi se ne svidja necu posjecivati. Bezvezna je ta potreba za kakuckanjem o drugim blogovima. Kanite se corava posla i blogujte ili, pak, nemojte blogati.