Oluja. Velika. Grmi, zvoni mi u glavi kao nekada od bratovih samarcina. Strateski me klepi preko uha, tako da mi zvoni kao za odmor tri dana. Opasne su to bitke bile. Po mene. Ali, uvijek sam se dostojanstveno branila. Tako sam formirala nezgodnu naviku da ne bjezim od jacih sa nezgodnim karakterom. Tuca se zavrsavala, kao po pravilu, sa tom jednom velikom nezgodnom samarcinom. Da zvoni. Kao sto ovaj dan, eto, skonca gromom. Bez oziljaka, doduse.
This Post Has 8 Comments
Komentariši
Morate biti prijavljeni da biste objavili komentar.
srecom bez oziljaka
uh
dobro si prošla moglo te je žik 😉
uhhhhhhhhhhh,…takav brat:-S
Los ti brat!
I ja sam se sa svojim tukla, ali uvijek u sali…:D
uh dobro si prošla 🙂
što onaj osušeni blogger reče: groma se treba bojati, jer štaš ti kad te grom opali
nedaj na sebe 😀
Joj, kad se sjetim mojih mečeva s bratom. Samo sam ja starija tako da je uvijek bio donji:)))
Strateški me klepi, haha.