Posmatrati dvoje ljudi kako se zaljubljuju je mnogo lijepo. Nisam vam ja neki romantik. Ustvari nikakav sam romantik. Ne volim kada mi momak poklanja bombonjere, cvijece ili, ah uzasa, recitira poeziju i govori velike ali jeftine rijeci. Nisam asikovala sest do sedam godina. Volim puno ali  bez dekoracija duginih boja. Meni se to tako i svidja. Medjutim, znam ovo dvoje ljudi – oboje su u onom medjuprostoru izmedju poznanika i prijatelja. SILOM prilika provodimo odredjeno vrijeme zajedno, tokom dana. Oni se tek upoznaju. Svaki dan, svaka pauza, svaka kafa, svaki rucak, svaka cigara znaci njhovo zblizavanje. Svaki dan sve vise lice jedno na drugo. Samo kada se posmatraju -naravno. Dugi pogledi, sjajne oci, glava blago nagnuta pod istim uglom, osmijesi blago tremaroski, smijeh poluhistericni. Uzbudjenje i strah. Svaki dan su sve ljepsi, sve bolje mirisu i sve manje jedu. Haj’ nece li se pokupiti prije nego im glad dohaka.