I ova sedmica mi je pravo brzo prosla. Ostaje mi da se nadam da ce i naredne jednako brzo proci. Sto me tjera da se nadam brzom prolasku vremena? Ja, koja za nekoliko dana sticem punu 31 godinu. Zar se ne bi trebala voljeti slow motion? Nadati se usporavanju? Da, u teoriji. Ne, u praksi. Bukvalno, praksi. Staziranje. Kao dio magistarskog. Fakin. Poslije osam mjeseci slobode, pocinjem da radim. Potpuno nepotrebno. I meni i njima. Ali, sto se mora to mi je i tesko.
Neko pametan bi, na mom mjestu, sasvim iskoristio ovu priliku. Iskoristio tako da se, na kraju, stvore mnoge druge prilike. Radi se o progresiji. Ako vas jedan poslodavac hoce, ovaj drugi konta mora da valja pa i treci peca. Isto vam pravilo vazi za lov na partnera. Ispada da svako vjeruje drugima vise nego sebi.
Meni valja prilagodjavati bioritam. Trenutno, radi se o onom neradnickom. Onome koji spava danju, aktivira se nocu. Onome koji jede svakih pola sata i hoda u isflekanoj trenerci. Onome koji slabo pamti a dobro zaboravlja. Onome koji ce razmatrati promjenu karijere samo da izbjegne rad.
This Post Has 8 Comments
Komentariši
Morate biti prijavljeni da biste objavili komentar.
ja svojom lenjoscu pokusavam da usporim vreme, no dzabe mi je … )
hajde poleti malo, zanemari vise to ljencarenje 😀
vrelanoc, na tragu sam ti :)))
slovo moje, ne mogu – to mi je pos'o
onda radi pos'o i hodaj u isflekanoj trenerci,e meni je to skroooz ooookej :)))
ko radi ne boji se gladi;)
volim ovaj suhi humor
u pravu si, ispada da se pocnemo interesovati za nesto/nekoga kad vidimo da se i drugi interesuju…bijedno, ali istina…
a za rad…uh, ne spominji mi…nije da brojim dana, nego sate…tako ce mi nedostajati moje isflekane hlace i majice:))
puno srece,izaberi najbolje
a ostace nesto i za dane u trenerci
navike