I'm Jane Doe, bitch!

20.10.2016.

40 is the new 1976

Slavim rođendan od 13-og septembra, pa se zato tek sada javljam. 37 dana i noći u magli alkohola i filmskih maratona. Plan mi je dobaciti do 40. Jedan dan za jednu godinu. I drago mi, a i nije mi drago. Zbog alkohola. Zbog filmskih maratona. Zbog 40. Drago mi je, jer vrijeme uči kontanju. Pa se sve nekako složi. Ne, nužno, u neku lijepu sliku. Al' se složi.

Znaš šta znaš, a šta ne znaš. Znaš šta možeš, a šta ne možeš. Znaš šta voliš, a šta ne voliš. I vidiš ono ogromno sivo more između. Djeluje prijeteće, a nije. To vam je sivo more otkrivanja i učenja, ako niste uvidjeli suptilnu metaforu. I tekile i kafe.

Koliko-toliko je otkomplikovano u glavi a, ima se još dosta toga za vidjeti, pojesti, popiti i tako to. Otkomplikovano je u glavi, skontala sam, jer ne jašu hormoni bukefale neko vrijeme pa se mozak odmorio i neuroni produktivnije komuniciraju. Ne vrište više. Mali prozor do menopauze. Kada hormoni počinju plakati.

Nije mi drago jer je pola puta već pređeno. Prosječan životni vijek u BiH je oko 75 godina. Dakle, manje od pola puta, sve sporijim korakom. I to ako me kakav auto ne pokupi ili mi neki balkon ne padne na glavu, samo su neke opcije od mnogih.

Potrebno nam je puno vremena da naučimo osnovne stvari. Prođu godine dok se prohoda, progovori, nauči čitati i pisati. Pa onda godine dok se složi ličnost. Pa onda još godine u nekakvim beskorisnim ljubavnim agonijama. U najboljim okolnostima, čovjek može dobaciti do dekade relativnog rahatluka. Biću slobodna da odredim da je to dekada između 40 i 50 godina. Imam razloga za slavlje.