I'm Jane Doe, bitch!

23.09.2016.

Bech ko kech

Evo mene opet u Becu na aerodromu pa da se javim. Zacepilo mi se uho pa sam dezorijentisana vise nego inace. Znam da Rijana hahce preko zvucnika ali ne znam sta. Ne cujem. Ne cujem ni ovu cijenu kafe u pusackoj kafani. Ja sve: ha...ha! Al'gurnu mi racun pred facu. Ne vidim, ne cujem, ne pricam jezik...

04.09.2016.

Dobro jutro

Dobra je svaka nedelja sa košarkaškom reprezentacijom Švedske u istom avionu. Riđi dvometraši su izgubili od BiH reprezentacije ali, tako mi bubnjeva Darkvuda, osvojili su srca. God morgon Vikings. Čujem da je Štokholm divan u ovo doba godine.

02.09.2016.

Male horor priče

1.

Ona kaže: "nestalo vrućih kifli".

2.

Nema vode. Rade komšije.

3.

Vratile se vrane, zajebanije nego ikad'.

4.

Mobitel se pokvario. Moram slat' gavrana da javi za kafu.

5.

Gavrana napale vrane. Vičem: "nemoj, bola', na familiju".

6.

Ništa od kafe.

7.

nešto...nešto...referendum...nešto...nešto

01.09.2016.

Fitnesi, teretane i opsesivno-kompulzivni mećaj

Relativno vodim računa o svom zdravlju. Eto, nešto mi se poživilo. Baš me zanima dokle će i šta će Majli Sajrus i ko će biti najbolji teniser 2076, pa da onda rahat otkucam.

Relativno vodim računa o zdravlju, jer ne mislim da i sa čim treba pretjerivat'. Npr. pojedem jabuku, a odmah potom pojedem doner. Naposljetku, dobar apetit je znak zdravlja.

Idem i na ovaj fitnes. Ne da bi neko drugi imao šta vidjeti jer, taj je trajekt potonuo. Dobro je vježbati na konto opće snage a i klikera. Može biti jedan, ali da je tehničar.

Tražila sam sebi salameta u mnogim džimijima. Međutim, nigdje se nisam osjećala udobno na konto bliceva selfija i nekakvih paničnih pogleda ljudi. Ne odmjeravaju te ljudi da bi te odmjerili, u svrhu formiranja potencijalnog zadovoljstva, već nekako u strahu da nisi slučajno nešto neđe u nečemu bolji.

Znam, znam, generalizujem. Ali, sa razlogom. U jednom reputativnom fitnes centru ljudi su se toliko auto-islikavali da se stvorila atmosfera crvenog tepiha. Meni je drago da ljudi sebe vole, ali nisam uspjela upratiti svrhu. Da li su fitnes selfiji potebni u svrhu dokazivanja ispravne upotrebe sredstava fitnes stipendije? Da li radi dokazivanja alibija? Zapravo, čemu? Dok se ljudi međusobno odmjere, dok poprave frizure i dok se islikaju ne ostane baš nešto vremena za tog nekog fitnesa. Nije mi to neko motivirajuće okruženje. Mene motiviše stid od drugih ljudi koji naporno rade.

Napokon sam našla oazu fitnesa bez nekih jačih psihičkih poremećaja. Tako dva puta sedmično pomalo umrem ali, znam da sam živa jer mi čeona vena vidno i osjetno pulsira. Redovna vježba je preduslov za redovno cuganje. Kao prilog tekstu - ovako se to radi:

31.08.2016.

Amore

Vrlo je teško napisati ovaj post. Nisam dobra u emotivnim ekspresijama. S druge strane, baš imam potrebu podijeliti sa vama ovaj cunami međuljudske konekcije.

Upoznala sam čovjeka svog života. Paki mu je nadimak. Upoznali smo se preko naše zajedničke prijateljice, inače njegove mame. Ima tri godine.

Inženjerski je nastrojen, spretan sa rasklapanjem i sklapanjem kolica, izuzetno motorički osposobljen i pozitivno nastrojen prema okolini i svijetu generalno. Plače samo kada svi drugi načini komunikacije propadnu. U prosjeku, jednom u 5 dana. Odmah smo kliknuli. Prilikom rastanka, bila sam spremna na kidnapovanje. Obećali smo jednom drugom da ćemo ostati u kontaktu.

Što vam ovo pričam. Nekada sam vam pisala da sam jednostavno preskočena sa maternjim instiktom. Nisam nikada osjetila potrebu da imam djecu. Tokom druženja sa Pakijem, shvatila sam zašto. Onako iskreno. Čuvala sam to dijete k'o medvjedica. Ako bi pao, ubandačila bih se od straha. Ako bi ga zabolio stomak, odmah bi iskala doktora. Ako bi se Paki iz bilo kojeg razloga rastužio, bila bih zrela za prozaka. Sve što je Paki doživljavao, ja sam preživljavala. Naravno, svjesna sam iracionalne reakcije i kontam kako mama i tata tog prodidži-vunderkinda-najboljegdjetetanasvijetu ostaju normalni!!!???

Gledam Pakija i kontam: tebi se ne može i ne smije nikada ništa loše desiti. Ti se nikada nećeš razboliti. Ti ćeš živjeti vječno. Tebi nikada niko neće slomiti srce. Nikada te niko neće zajebati. Nikada nećeš biti u ratu. Nikada nećeš doživjeti bilo šta loše. Nikada nećeš nikome drugom učiniti ništa loše. Ti ćeš biti prvo ljudsko biće koje će biti kung-fu genijalni dobročiniteljski besmrtnik. Jer ne može biti drugačije. Ako bi bilo drugačije, onda ništa nema smisla.

To je moja reakcija na dijete. S obzirom da najmanje jedan od četri elementa kung-fu gencijalca dobročinitelja besmrtnika nije izvodiv, roditeljstvo bi me poništilo kao antimaterija materiju. Osoba sa imalo osjećaja odgovornosti za druge mora biti heroj da se odluči praviti ili usvojiti djecu. To je ultimativna hrabrost. A ja je nemam. Jebi ga. Al' zato imam kiler internacionalnu kolekciju čaša iz preko 50 kafana i zbirku stripova za upiš. I sebe odgajati je veliki posao.

31.08.2016.

Ufffffizi

Nakon prvog dana kulturne egzaltacije i noćnog lumpovanja, drugog dana Firence sam se sva mamurna i dehidrirana uputila u Uffizi Muzej. Kao potpunom pojmanemamcu, svaka slika i svaki kip su me oduševili. Da Vinči, Mikelanđelo, Botičeli...šta da vam kažem, u momentu bude i previše.

Prvo gledaš, pa čitaš šta gledaš, pa kontaš jel'ti se sviđa ili ne, pa ponovo gledaš. U svom tom gledanju i čitanju, postaješ žedan i gladan i piški ti se i hoćeš da prilegneš. Pa onda slikaš, pa kontaš što slikaš slike, pa kontaš da imaš na internetu sve slike, pa kontaš budalo jedna gledaj a ne slikaj. Onda donosiš neke zaključke. I tako to.

Ono što brzo postane jasno a ja, na primjer, nikada nisam razmišljala o tome je da su slike u stvari bile neki PR alat. Kao najjasniji medij, crkva i bogati su naručivali slike da informišu nepismene ili da se pohvale nečim. Npr. napokon se udala ili dobio sam sina ili ovako su Isusa...

Pored svih italijanskih genija, meni su se najviše dopale slike holandskog umjetnika Gerrit van Honthorst-a kojeg su zvali Gherardo delle Notti. Šema svjetla i tame njegovih slika baš maze potisnutog psihopatu. Ima neke fantastike i nekog horora u njegovima slikama, dva meni najdraža žanra.

Nakon Uffizi estetsko-emotivnog tobogana, otišla sam do Ponte Vecchio iliti Starog mosta. Dakle, prva asocijacija mi je most u Volantisu iz Game of Thrones. Samo sa modernijim fasadama. Prilikom stupanja na sam most, bila sam zapahnuta mirisom love. Već tradicionalno, na Starom mostu su draguljarnice, zlatare ili šta već. Originalno, tu su bili mesari. Tu dolaze kešom opterećeni ljudi da kupe zaručnički prsten ili pozlaćenu pertlu, šta ja znam.

Iznad tih drangulija je prolaz čiju je izgradnju naručila porodica Mediči kako bi se bez rizika prebacivali iz jedne palate u drugu. Pametno, za vrjeme luka i strijele.

I na ovom mostu, kao i na men' se čini svakom drugom, su počeli kačiti one ljubavne katance pa je zaljubljena pičuladija opteretila konstrukciju. Naravno, u neka doba su pobacani ali vidim da ih je ponovo pozamašan broj. Ne može se opštinom protiv hormona.

Nakon Starog mosta, malo sam lutala. U Firenci se ne možeš izgubiti, sve i da hoćeš. Na nogu je nekako sve. Ali se može šetati i da bude lijepo. Lijepa je Firenca. U nekom pozitivno-romantičnom stilu. Namjerna je to kreacija finih umova, što je vrlo brzo potpuno jasno. Malo ašikuješ sa istorijom, malo sa izuzetnim kreacijama, malo sa torbama i cipelama, sa sendivičima i kapućinima, sa policijacima. Onda se vratiš, sav izašikovan, davinčovan i poletan. Lijepa je Firenca.

30.08.2016.

Uduomola sam se

Živjela sam u Italiji par godina. To ne znači da sam bila u Italiji. Obišla sam nekoliko gradova i Siciliju. Što je super, divno i krasno. Ali, išće bezobraznica još. Firenca mi je na pameti već duže vremena. Otimala se, ali dohakala sam joj. Bilo mi je baš krivo što se desio zemljotres i što su ljudi stradali. Dok sam ja laganom turbulencijom i sa paradajz sokom kovala nerealne planove svoje petodnevne posjete Toskani, ljude su izvlačili iz ruševina. Život sebično ide dalje. Krivicu sam potisnula u za to namijenjeni dio uma i bezobzirno nastavila.

Firenca je fokusirana na turiste. Svaki euro, dolar, funta, franak su bitni. Biće da je to razlog neosjetnog žalovanja Toskane, kako bi turisti opušteno trošili. Što i čine. Ima tu turističkog otpora otimačini ali, uštelili su se Italijani. Što ste bliži Duomo di Firenze, to skuplje plaćate piće, hranu, suvenire, zrak...

Al' znate šta, kada ugledate Duomo, odmah je ta Firenca i ojkanje i jojkanje o istoj, jasnija. Duomo ili Cattedrale di Santa Maria del Fiore građena je 140 godina. Vidi se tu svakojaka inspiracija različitih ljudi. Međutim, u toj šarolikosti nije šizofrena već savršeno uklopljen mozaik. Na Duomo trgu, čuje se samo žagor turista koji sumanuto kruže oko katedrale ili stoje u redu za ulaz. Beskrajnom redu koji čini da život nema smisla.

I zato nisam čekala. Ali sam ušla. Kako, to će se otkriti u serijalu postova o naučenim lekcijama na temu snalaženja u gomili i korupciji.

Duomo obiđen, ja patosirana. Nakon Duoma, red je na Galeriju Akademije i Davida. Prije toga, pojela sam najbolji sendvič ikad'. Uistinu. Stvarno. Fakat. Lampredotto. Što će reći, tripice. Lampredotto je pomogao prebroditi red ispred Galerije. Al' povrat na investiciju je izuzetan. Kip Davida je proračunato postavljen ispod kupole na dnu dugog hodnika. Možete ne kontati umjetnost i biti emotivni kreten ali, pogled na Davida će vam zaustaviti dah.

Mikelanđelo je dobro ovo otkucao. Kako sam stručno ocijenila. Detalji su nevjerovatni. Napetost je vidljiva po isklesanim venama. Vodići beskrajno objašnjavaju veličinu genitalija, kao da je to ultimativna enigma. Možda je Mikelanđelo kontao da će se ljudi prepasti i osjetiti ugroženim ukoliko budu izloženi metarskom penisu. Prebacujući seksualne frustracije obzervatora, David je lijep i impresivan i nekakav ranjiv da ti bude žao.

Naravno, sve što je izloženo u Galeriji Akademije vrijedi dobro vidjeti i zapamtiti. Međutim, nakon Davida ostatak Galerije je antiklimaks. Bi mi žao što se nikada nisam trudila u crtanju i slikanju. Pa i loš grafit da ostavim iza sebe. Znam!!! Nacrtaću zvrk pite. Kao umjetničku ekspresiju i kao podsjetnik šta sutra ručati.

29.08.2016.

Iracionalna geografija

Gledam National Geographic kanal. Da ne kažem, vazdan. Odala bi se kao ljenčuga. Kada su tajne u pitanju, biti ljenčuga i nije neki bezdan. Samo što mi stvara konfunziju. Jer, volim da je sve odrađeno a, ne volim da radim. Tako da se stalno tjeram na nešto. Džihad je to. Elem, gledam National Geographic. Svako malo, kanal izbaci novi reklamni spot k'o za sebe. National Geographic o National Geographicu u jednoj minuti. Sigurno ste upratili te njihove reklamne podvige. Mene ti promotivni spotovi emotivno smrve. K'o svi Spilbergovi filmovi zajedno. Svega tu bude. Ljudi koji prate galaksije, idu u dubine okeana, putuju na vrh Everesta, druže se sa delfinima, skaču, lete, plove, voze....Sve nekako hrabro i sve nekako lijepo. Obično ubace estetski prijemčive prikaze planina, mora, šume, metropolisa, svemira i itd. Ja se primim k'o potpuni blento. I skroz se rastužim. To ti je takva reklama - ne živiš život pa ćemo ti ga mi pokazati. I ovo što ga živiš, nemaš pojma gdje živiš - mi ćemo ti pokazati. A i ovo što živiš i znaš gdje živiš, nemaš pojma šta je ispod a šta iznad - mi ćemo ti pokazati. Tačno me minutni klip National Geographica porazi u smislu kvalitete i preostale kvantitete moga postojanja i ubaci u turbo egzistencijalnu krizu od koje se ja onda oporavljam gledajući horor i sf filmove i peglajući vas. Dakle, u mom slučaju ovi promotivni klipovi mi eleminišu National Geographic za neko vrijeme, dok ne zaboravim. U mom slučaju je to anti-reklama. Znam da propuštam svašta nešto, nemoj me jebavat' sad' zbog toga. Sreća pa me pamćenje ne služi. I onda, sve ponovo. National Geographic, reklama, pa što bola', downloaduj film, gledaj film, National Geographic. Šta da vam kažem, nikad' nije dosadno.

24.08.2016.

Dze smo, sta smo

Nekada sam mislila da smo svi pravi posebni. Svako od nas da je pahuljasta jedinica kristaliziranih specijalnosti. Mislila sam da smo svi rodjeni dobri dok nas ne pokvare slomljena srca i raznovrsna odbijanja. Mislila sam da svi nad glavom nohamo dugu pa da nam samo bijes ne da da vidimo cup zlata tu ispred nosa. Medjutim, sada vise to ne mislim. Sada sam vise na onoj strani smatranja da smo pravo najebali sa ovim razumom. Znamo da smo evolucijski komad dijela zrna pijeska i da cemo, uglavnom, uciniti nista od znacaja. Nekako smo svi isti u tom bivanju komada dijela zrna. Meni je to ok. Nemam ja nista protiv ni privremenosti ni kratkorocnosti ni bivanju komada dijela zrna. Ne znam kako ljudima nije muka od upiranja da dokazu svoju posebnost a nidze je. Nisi poseban/posebna, nisam posebna, niko nije poseban. Pita me haverka neki dan: jel' Arhimed grcki bog? I on je zaboravljen. Prema tome, opusteno u anonimnost.

24.08.2016.

Krenula...

...ja u Italiju. Kad' ono zemljotres. Mora da je Italija cula da dolazim pa se pocela tresti od straha. Bilo bi najbolje da me iskulira.


Stariji postovi