I'm Jane Doe, bitch!

23.05.2016.

O vodi i običajima

Sreća pa su fekalije svježe. Nije da ne vodimo računa. DAS MILJACKA

23.05.2016.

Šta bi Rambo kaz'o na ovo:

23.05.2016.

Igra R.R. Martina i HBO sa pameću i parama

#GOT#HOLDTHEDOOR#IMA#IZAĆ'

17.04.2016.

Songkran je...

...proslava nove godine. U Tajlandu. U aprilu. Njima nova godina počinje 13. aprila. Ostali neka se slikaju. Slikala sam se i ja. Na Songkranu. Dobar je to dernek bio. Ne vjerujem da će se pričati. Bilo bi zatvora. Bankoške mahale pune ljudi. Bilo je i puno stranaca, uglavnom šokiranih faca. Običaj je da se ljudi međusobom zalijevaju vodom. Ne znam baš kako je ovaj običaj evolvirao. Vjerovatno je originalni običaj bio oprati ruke ili nešto tako jednostavno, a onda ljudi k'o ljudi od toga napravili belaj. Nije to zalijevanje ono malo, neko pospe čašu vode za tobom. Ljudi su nosili vodene topove. Američki turisti su se dali prepoznati jer su imali najveće vodene mašinke. Pa ti ne stereotipuj. Svi plešu, mokri, alkoholizirani i seksualizirani. Neki su se i seksali. Onako, pred svima. Muško-žensko, žensko-žensko, muško-muško, muško-žensko-muško, transgender-muško-žensko, transgender-transgender... Moj bošnjački moralni kompas je imao nekoliko napada histerije u sukobu sa mojim brižljivo njegovanim "bez osuda" stavom. Lično, stigla sam se i zaljubiti i odljubiti te sam otišla sa derneka mokra k'o popišana. Sutradan sam otišla u jedan budistički hram, da vidim. Jedan budistički monah me zalio po faci. Okrenula sam se kako ne treba valjda. Kaže on meni - ovo je blagoslov. Kažem ja njemu - ovo je voda u facu.

10.04.2016.

Tajland je...

...zemlja lubrikanta i kondoma. Deset godina je puno, pa ne čudi što je moje sjećanje na Bankok izostavilo tajlandski stav prema seksu i turistima. Nenaspavana sam i to ne zbog vremenske razlike ili što mi se posrećilo sa n'akim zagondžijom, već što je moj hotelski susjed satima drljio soprano dijevu. Nervoza nemogućnosti sna, uskovitlala se sa mojim bosanskim moralnim kompasom po kojem je sve OK ako se ne zna. Nije OK da neko svoj seks baca okolo zvučnim vibracijama.

Kako nisam mogla spavati, kontala sam da li je u pitanju bračni par, par ili najam. Ako je u pitanju najam, da li je djevojka žrtva trgovine ljudima? Šta dalje uraditi? Nisam uradila ništa, već nemoćno šaketala zid u nadi da ću ih dekocentrisati.

Nisam ih dekocentrisala.

Pogledao se film, čitala se knjiga, a dekocentraciji ni glasa. Shvatila sam da su prethodni sati tuširanja susjeda rezultirali satima seksi tanga. Njegova potencija direktno je vremenski proporcionalna trajanju tuširanja.

Tako nenaspavana, cijeli dan se znojim po Bankoku bez stvarnih dojmova. Jeo mi se čips, pa sam shodno tome posjetila samoposlugu. Čips se nalazio između vazelina i dureksa.

Moj bosanski moralni kompas pokazuje prema Arktiku pa sam se povukla u Suntiparb park da meditiram u hladu na tu temu.

Nisam neki meditator.

Između tada i sada, bila sam na thai masaži. Ako vama pada na pamet hepi end, jeste...bio je hepi end ako smatrate završetak Šestog čula hepi endom. Bol je bila fizička i psihološka. Sigurna sam da je nešto slomljeno.

Opet čujem tuš. Opet dugo tuširanje. Susjed, da je ovo film ti bi bio Nitkov - sanokradica.

15.03.2016.

Pravda danas

DVIJE SOBE POD JEDNIM KROVOM!!! Cirka 60-ak kvadrata. Ombudsmeni dragi, gdje ste?

15.03.2016.

Homo homini 69

Kod nas ima značajnog političkog potencijala za diktatora. Ili više njih. Što ne znači da bi se umanjio kvalitet kvantitetom. Svaki od trenutno potencijalnih diktatora bio bi signifikantan u svojoj diktaturi. Očituje se taj potencijal u Čoviću, Dodiku i Radončiću, po mojoj slobodnoj procjeni. Ostali, primarno su okrenuti ka uniji što više nekretnina pod jednim krovovlasnikom i sličnim nestašlucima. Ranije pomenutu trojku lako mogu zamisliti u formiranju tajne policije, instaliranju svojih portreta i statua, otimanju djevica, odgajanju ludih nasljednika, pozlaćivanju wc šolja i tako dalje. Za sada je to još uvijek pa gotovo stidljiva, opštinsko-regionalno-entitetska mini-diktatura. Znate šta kažu: gdje ima volje, ima i načina. Učiniće oni zajedno, jedni za drugog puno više koraka naprijed nego nazad. Ili nazad nego naprijed. Nisam sigurna. Zavisi šta ko voli. Uzajamno će voditi ljubav a nas će da karaju.

15.03.2016.

Kul, kul, kulio

13.03.2016.

Nejls

Ne lakiram nokte. U stvari, lažem. Nalakirala sam ih jednom...nekada u srednjoj školi. Ta sedmica lakiranih noktiju mi nije baš ostala u najboljem sjećanju. Nisam mogla naći aceton, pa sam gulila lak tupim nožem. Niti prva niti posljednja loša odluka. Lakirani nokti nisu išli uz kanistere. I u ratu se vodilo računa o stilu.

Volim da su mi nokti uredni i sređeni. Kratki i jasni. Bez rizika deranja kože i raznih tkanina. Ne ljubim kritikovanje, posebno stilskih izbora drugih, ali van je dometa mog konta potreba za volverinskim noktima sa gliterom u disko stilu. Ne mogu da prepoznam estetsku i praktičnu vrijednost. Da li će se potencijalni otimač tašne zaplašiti ili se zaista može samoodbrambena tehnika bazirati na noktima? Da li dečki osjete posebnu želju za dodirom oštre, šarene ruke? Da li se može češljati dugim noktima? Da li se sir i suho meso mogu nabadati manikiranim prstićima i ako da, koliko je to sanitarno?

Ipak, pod napadom krize srednjih godina i potrebe za obaranjem samonametnutih granica, nalakirala sam nokte. Crvenim lakom. Ima crvenih boja odnosno nijasni crvene pedeset pa ne znam tačno koja crvena. Sinoć sam gledala neki dokumentarac o Projektu Menhetn i uz gledanje lakirala nokte kako bi se zaštitila od mentalne nuklearne zime.

Lakiranje noktiju. Totalno industrijski proces sa nazivom koji podsjeća na industrijski proces. Pretvaramo totalno funkcionalni keratin u šarene fleke u iracionalnom estetskom procesu. Al' eto, nalakirala sam ih. Eto ih, crveni su sada.

Jutros sam se probudila precizno utvrdivši da mi je ruka utrnula. Ugledavši je, a ne osječajući je, sve sa onako crvenim noktima, Evil Dead scenario je protutnjao kičmom. Nekoliko sam sekundi intenzivno očekivala da će me ruka šćepati za vrat ili iskopati oči. Okuražila sam se po ugledu na Khaleesi i hrabro otrčala u kupatilo da se umijem i eliminišem lak. Moja ruka je ponovo moja. Sve je, opet, dobro.

13.03.2016.

#šarmPjongjangaupoređenjusaSarajevomkadanijefestival

Mister Huniewicz, fotograf, šokiran se vratio iz Pyongyanga. Pun fotografija tužnog grada i sa izjavama ganutosti sivilom svakodnevnice. Široki i pusti bulevari, gotovo bez vozila. Ljudi hodaju svukuda. Minimalističke samoposluge. Sivi stambeni kompleksi kakokaže.

Gledam ja tako te fotografije i čitam tako njegovu ganutost i kontam nešto - štajebatolikiproblem! Da li je gdin Huniewicz ikada bio na Stupu!? Nije morao tako daleko putovati da se usere od retro-moderno-najisplativije arhitekture. Tužno mu što ulicama ne prometuju džoj rajderi te se, shodno tome, ljudi ne udaraju i sudaraju. Tragično mu je što ljudi nisu svojevoljno zarobljeni u limenim kutijama te se šeću ili koriste javni prevoz od tačke a do tačke b. Nije mu kul rijeka Taedong bez brodova-restorana i nedostatak street style-a.

Da se razumijemo, ne bih mogla živjeti u Sjevernoj Koreji zbog neophodnosti klanjanja kipovima oca nacije i jer tamo nema čevabdžinica. Kada razmišljam o tome gdje živjeti, prisustvo ili odsustvo ćevapa je presudan faktor. Jer, ćevap je za mene sloboda.


Stariji postovi